Dugo sam premišljala i skupljala hrabrost da ispričam ovo: prevagnulo uverenje da će moje iskustvo, naše iskustvo zapravo, za neke nesrećnike slične nama biti od izuzetne važnosti i da će im pomoći da se iščupaju iz pakla u kakvom smo moja porodica i ja živeli dugih i preteških šest godina. Toliko je, naime, bilo potrebno da shvatimo šta se događa i da, uz neverovatne napore, ponore beznađa i ogromne žrtve, istrgnemo našeg sina iz kandži droge.
Boreći se za njegov, spasavali smo i sopstvene živote. Brak i porodica su u toj neravnopravnoj borbi ostajali na margini, ali su bili tu, prisutni u onoj meri koju je zahtevalo njegovo lečenje i izlečenje.
Da li smo imali više sreće nego pameti, ne znam. To pitanje će, za sada, ostati bez odgovora. Ipak, volela bih da verujem da je to pre naš uspeh, rezultat našeg truda, nego prst sudbine.
Neka čitalac ne zameri što ću se truditi da sakrijem naš identitet: nije reč o stidu, već o strahu da bih, otkrivajući ga na ovakav način, mogla da narušim ravnotežu njegove krhke psihe i sve vratim u pređašnje stanje. Izlečen je, i pred njim je život sa svim šansama koje pruža svakom mladom čoveku; ne bih želela da mu to, makar i nehotice, oduzmem.
Danas je Milan (neka to bude njegovo ime!) redovan student na jednom fakultetu Beogradskog univerziteta, ima devojku i drugove, izlazi, putuje i živi punim plućima. A juče..?
Put u mrak
Pre samo desetak godina teško da bi iko pomislio da će se nama dogoditi takva tragedija: naime, bili smo obična beogradska porodica, skromna i skladna, koja je, kao i mnoge druge, sve moguće sitnije životne nedaće predupređivala ljubavlju i razumevanjem. Nismo bili imućni: naše bogatstvo se merilo nekim drugačijim aršinom. Na primer, smatrali smo da su naš brak, i sin jedinac, uz jednostavne prohteve, sasvim dovoljni za život u zadovoljstvu.
Milan je završavao osnovnu školu i, bez lažne skromnosti, bio je dečak kakvog bi svako poželeo: odličan učenik, svestran i omiljen među vršnjacima, pun samopouzdanja lišenog nadmenosti, plenio je sve oko sebe nenametljivom pristojnošću. Ali i prelep (kako to vide majčine oči)… Oduvek je bio okružen knjigama, a ne video-igricama. Bavio se sportom.
Da li je bio suviše mlad za filozofska pitanja koja je sebi i drugima postavljao Herman Hese, i nedovoljno snažan za muziku „Nirvane”? Ne znam. Tada sam verovala da je to ispravno, čak sam bila i ponosna zbog njegovih interesovanja.
U gimnaziji je stekao nove prijatelje i prvog dana je u kuću doveo celo svoje odeljenje. Nije me začudilo što je i njih osvojio svojim šarmom…
A onda – ekskurzija. Budimpešta. Dobro očuvan sjaj barokne Evrope, što da ne! Ali, odande se vratio bled i iznuren. Uhvatio me je strah da se ozbiljno razboleo, ali je njega vrlo brzo zamenio užas. Jer, ispostavilo se da je tamo, u Mađarskoj, probao „eksere”, odnosno esktazi, kako ga nazivaju u žargonu. Ispričao nam je da se u tu avanturu upustio jedino iz radoznalosti, a mi nismo imali razloga da mu ne poverujemo. Milan nas nikada nije lagao.
Trebalo mi je vremena da primetim kako se posle njegovih izlazaka zbiva nešto čudno: bez apetita i poremećenog sna, imao je sve slabiju koncentraciju… Da, odmah nam je priznao, nastavio je da uzima ekstazi jer ga je mamilo budimpeštansko iskustvo. Ali, zakleo nam se da je to poslednji put.
Posle ekstazija – heroin!
 |
|
A onda je došao na red i heroin
|
To – „poslednji put” – čula sam iz njegovih usta bezbroj puta. A onda se dogodilo nešto strašno: neko ga je posavetovao kako je za lečenje posledica nastalih usled uzimanja ekstazija, najbolji lek – heroin! Poverio mi se jednom da je počeo da ga uzima kako bi mogao da se naspava i odmori. Jadno naivno moje dete… Dešavalo mu se upravo suprotno. Tačno je da je prestao sa ekstazijem, jer je od njega postajao agresivan, ali je zato prešao na „travu” koju je pušio u neverovatnim količinama. Istovremeno sve dublje je tonuo i padao pod vlast heroina.
Društvo mu se sasvim promenilo. Sve češće su mu dolazili devojke i mladići na koje je počinjao da liči. Nesreća se ogledala na svakom od tih lica. Iznurena tela, bezizražajni pogledi, smrt, ćutanje…
Odlučili smo da mu više ne dajemo novac. Ni dinar. Naivno smo verovali da će ga to sprečiti da nastavi u smrt sa heroinom. Onda su počele da nestaju stvari iz kuće: prodavao ih je budzašto samo da zadovolji svoju strast. I čašćavali su ga novi prijatelji.
Možda bismo odmah preduzeli nešto ozbiljnije, ali tokom te prve godine bezbroj puta je „dolazio k sebi” i obećavao nam da će prestati, da bi vrlo brzo ponovo potonuo. Prekorevam sebe jer sam propustila da reagujem na vreme, što suprugu nisam objasnila da to nipošto nije samo još jedna „loša faza u njegovom životu”, u šta sam i sebe često ubeđivala, već da nam je sin pravi pravcati narkoman.
Prvi razred gimnazije je završio sa dovoljnim uspehom.
Polazak u drugi razred je nagovestio da će se zaista sve to promeniti. Milan je počeo da se zabavlja s jednom milom devojkom i sve je izgledalo kao da će ta mladalačka ljubav uspeti da ga otme iz tog sveta mraka. Međutim, kada ju je za svoj rođendan izveo na večeru, bio je u takvom stanju da je jedva hodao. Naravno, ta veza, u koju sam polagala toliko nade, nije potrajala.
Posle dugo ubeđivanja pristao je na lečenje i probudio nam nadu. Jedna prijateljica mi je preporučila privatnu ordinaciju na Dušanovcu za koju je tvrdila da ima gotovo stoprocentni uspeh u lečenju narkomanije u fazi u kojoj se nalazio i Milan. Terapija je uključivala svakodnevne odlaske na razgovore, pregršt lekova, infuzije, a to je, naravno, imalo svoju paprenu cenu. Haloperidol, akineton, flormidal, nozinan, karbapin, bromazepam… bili su to izuzetno jaki lekovi, od kojih se neki koriste i za predupređivanje epilepsije.
Milan je potpuno promenio izraz lica. Držanje tela je bilo karakteristično tako da ja i danas mogu da prepoznam pacijente koji koriste ovakve lekove: izbačeni kukovi i unapred povijena ramena…
Prevareni i poniženi
Ova terapija, koja je trajala šest meseci, dovela nas je do toga da Milan bude izbačen iz gimnazije, a da mi uđemo u nerazumne finansijske probleme. Ali, po rečima njegovog terapeuta – bio je „izlečen”. Držalo ga je mesec dana…
 |
|
Pribor koji koriste narkomani
|
Osećali smo se prevarenim i poniženim. Ne cenom, već zbog nadmenog držanja lekara uprkos očiglednom neuspehu terapije. Razočaranje je bilo veće što su nas, u međuvremenu, svi napustili. Milan ima, odnosno pre – imao je – sestre i braću od stričeva i tetaka. Neki od njih su dolazili s vremena na vreme, neki nikada. Ostali smo sasvim sami, a mnogo bi nam značilo da su porodica i prijatelji ostali uz nas, makar da nam svojim prisustvom uliju snagu. Sva njihova „briga” se svodila na besmisleno pitanje „kako ste” i na gotovo ponižavajuće sažaljenje. I Milanovi prijatelji su se veoma proredili, a njegovo nekad veliko društvo svelo se na dvoje-troje najpredanijih ili najupornijih.
Postali smo ljudi od kojih se treba kloniti.
Razbolela sam se. Morala sam na operaciju, ali neizvesnost oko Milana, njegovog života i sasvim izvesne budućnosti nisu mi davali mira. Ne znam, možda je moja bolest izazvana stresom, možda je psihosomatskog porekla?
Upali smo u vrzino kolo: što smo dublje tonuli, šanse za Milanovo izlečenje bivale su sve manje, što je manje šansi bilo za njegovo izlečenje, to smo mi tonuli sve dublje. Poklekla sam… Počela sam svakodnevno da uzimam sedative kao da sam se predala: bilo mi je teško da posmatram mlade ljude koji se raduju životu, dok moj sin provodi dane u zamračenoj sobi…
A onda, blesak nade: u jednom od mnogobrojnih trenutaka iskrenog očaja, Milan je pristao na još jedno lečenje. Ovog puta u „državnoj” ustanovi.
sam bio takav i ni u šta nisam verovao. Ni sada nisam sasvim siguran ko sam, ali tačno znam šta nisam – nisam lažov, lopov, ubica sopstvene majke i nisam narkoman – to sigurno nisam ja.
dejanbbesovic 